Zašto investitori sve više koriste projektno finansiranje

Stabilan rast projektnog finansiranja je prisutan kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju, što jasno upućuje na njegovu opštu primenjivost. On je u početku, pre svega bio generisan deregulacijom u oblasti komunalnih usluga i privatizacijom javnog sektora, što je dovelo do sve većeg investiranja privatnog kapitala. Privatni kapital su prilikom investiranja pratile banke imajući u vidu da je projektno finansiranje pre svega bilo usmereno u kapitalno intenzivne projekte sa predvidivim i stabilnim prilivom gotovine koja je bila osnov za otplatu odobrenih kredita. Nakon toga, projektno finansiranje je postalo sve prisutnije i u finansiranju kapitalno intenzivnih industrija i komercijalnih nekretnina. U poslednjoj deceniji, značajno se povećao udeo finansiranja u sektoru energije i to naročito obnovljive. U periodu od 2000-te godine projektno finansiranje po sektorima je bilo zastupljeno u sledećim oblastima:

  • najviše je korišćeno za finansiranje energetskih projekata i telekomunikacija,
  • ulaganje u infrastrukturu i komercijalne nekretnine je takođe imalo značajno učešće
  • industrija nafte i gasa sa petrohemijkom industrijom su najviše bili zastupljeni od industrijskih projekata
  • najmanje je korišćeno za ostale grane industrije i rudarstvo.

Struktura implementacije projektnog finansiranja se razlikovala između navedenih privrednih sektora a najčešće i između samih pojedinačnih projekata u okviru iste oblasta. Može se slobodno zaključiti da nije došlo do unifikacije nekog standardnog načina realizacije projektnog finansiranja. Osnovni razlog za to je raznolikost projekata po osnovu njihovih karakteristika.  Umesto toga, pre bi se mogle generalizovati neke zajedničke karakteristike samog projektnog finansiranja u različitim oblastima:

  • ono se koristi uglavnom za nove projekte, mada se u nekim slučajevima primenjuje i za refinansiranje postojećih kredita,
  • obično se primenjuje za finansiranje pravno i ekonomski zasebnih projekata, preko posebnog za tu namenu osnovanog preduzeća čija je jedina aktivnost usmerena na realizaciju investicije,
  • kreditori koji učestvuju u projektnom finansiranju pre svega nastoje da umanje kreditni rizik preko striktne kontrole priliva gotovine nakon aktivacije projekta, koja se mora primarno koristiti za servisiranje obaveza prema poveriocima,
  • dodatna obezbeđenja kreditora se zasnivaju na zalaganju imovinskih i ugovornih prava koja proizilaze iz ugovora privatnih investitora sa javnim sektorom,
  • investitori najčešće ne daju dodatne garancije od ostalih kompanija koje poseduju ili to rade samo u ograničenom obimu sa precizno utvrđenom namenom i rokovima,
  • prisutno je visoko učešće pozajmljenog kapitala u odnosu na kapitalno učešće investitora, i ono iznosi najčešće od 70% pa čak u nekim slučajevima i do 90% od ukupne investicije,
  • projekat uvek ima definitivan kraj koji se utvrđuje na osnovu dužine ugovora o korišćenju resursa i samim tim se precizno definišu rokovi i izvori za otplatu kredita u toku projektovanog životnog ciklusa investicije.

Na osnovu napred navedenih elemenata već se mogu izvući određeni zaključci zašto se investitori sve češće odlučuju na korišćenje investicionog modela u vidu projektnog finansiranja. Ipak, u cilju potpunog sagledavanja svih potencijalnih pozitivnih efekata korišćenja projektnog finansiranja kao modela finansiranja investicija, potrebno je imati u vidu sve karakteristike koje mogu sadržati prednosti sa aspekta privatnih investitora. Tu je pre svega reč o tome da projektno finansiranje:

  • ne opterećuje bilanse preduzeća preko kojih investitor realizuje svoje osnovne poslovne aktivnosti kao i konsolidovani bilans njegove poslovne grupacije,
  • ne utiče na kreditni rejting kompanija preko kojih investitor obavlja svoje ostale aktivnosti,
  • za razliku od dividendi i akumulirane dobiti investitora koje podležu poreskim obavezama, obaveze po osnovu kamata na pozajmljena sredstva su najčešće odbitna stavka od poreske osnovice,
  • povećava kreditni kapacitet investitora u odnosu na onaj koji bi bio ako bi se koristili korporativni krediti
  • limitira se nivo rizika za investitora do nivoa uloženog kapitala u projekat
  • obično podrazumeva duže rokove otplate kredita nego korporativno kreditiranje imajući u vidu da visoko kapitalno ulaganje ne može biti amortizovano u kratkom vremenskom periodu (najčešći rokovi otplate su od 10 do 20 godina)
  • olakšava zajednička ulaganja jer je potreban manji inicijalni nivo ulaganja kapitala što stavlja u ravnopravnu poziciju investitore različite ekonomske snage
  • omogućava finansiranje projekata sa nižom stopom prinosa (infrastruktura, energetika i sl.) jer je potrebno manje inicijalno učešće kapitala investitora odnosno korišćenjem većeg leveridža finansiranja

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eight + one =