Kako banke procenjuju kreditne zahteve pravnih lica

Poslovi procene kreditnog rizika pravnih lica spadaju u najvažnije i najsloženije poslove u banci. Osnovni razlozi za to su sledeći:

  1. Izuzetna važnost procene kreditnog rizika za banku proizilazi iz značaja koji urednost otplate kredita ima za poslovanje banke. Zbog veličine, pojedinačnih kredita koji se odobravaju pravnim licima i njihove ukupne sume u kreditnom portfoliju banke, ovaj segment poslovanja sadrži u sebi velike potencijalne rizike u slučaju njihove otežane ili nemoguće naplate. Za iznos problematičnog portfolija kredita banke moraju privremeno (u slučaju otežane naplate) ili trajno (u slučaju nemoguće naplate) da iskažu gubitak. Ova oblast je veoma detaljno regulisana i prati se od strane regulatora. Samo jedan veliki nenaplativi kredit pravnom licu može anulirati višegodišnje pozitivne rezultate poslovanja banke. Ako ostatak kapitala nakon njegovog umanjena padne ispod propisanog minimuna za rad banke ugrožava se i njen opstanak.
  2. Složenost procene kreditnog rizika proizilazi iz: velikog broja faktora koji moraju da se procenjuju, njihove međusobne povezanosti i uslovljenosti, činjenice da se najveći broj faktora ne može u potpunosti predvideti i kontrolisati već samo sa određenim stepenom verovatnoće i brojnih nepovoljnih scenarija koji se mogu desiti a koje nije bilo moguće sagledati tokom procene.

Nivo kreditnog rizika i složenosti njegove procene najčešće je direktno proporcionalan sa visinom iznosa koji se odobrava, njegovom ročnošću, kompleksnošću poslovnih operacija pravnih lica i tržišnog segmenta u kome posluju. Isti proces je obrnuto proporcionalan kvalitetu potencijalnog dužnika, međutim čak i u najidealnijim uslovima zbog ostalih faktora proces procene i donošenja odluke traje od nekoliko nedelja pa do više meseci.

Politike i procedure banaka se razlikuju po ovom pitanju u zavisnosti od: njihove strategije po pitanju prihvatanja nivoa kreditnog rizika, internog načina organizovanja, alata koje koriste tokom procene, kvaliteta klijenata koje su u mogućnosti da animiraju svojom ponudom i sl. Tako, neke banke preferiraju ili izbegavaju kreditne poslove sa određenim profilima klijenata po osnovu njihove: veličine, delatnosti, vlasničke strukture, lokacije i sl. Pojedine uvek donose odluke na kreditnim odborima (naročito u slučaju većih kredita) dok druge to rade samo u izuzetnim slučajevima i svoje odluke zasnivaju na tzv. propisanim pojedinačnim autoritetima donosioca odluka. Rangiranje prioriteta prilikom ocene nije kod svih banaka isto, jedne prvenstvo daju oceni finansijskog stanja dok za druge najveći značaj ima kvalitet kolaterala ili neki drugi faktori koji omogućavaju veću kontrolu rizika.  Narvno, svaki pristup i metod rada ima svoje prednosti i slabosti.

Sve napred navedeno ima za rezultat da se pre može govoriti o postavljanju nekih minimalnih i optimalnih zahteva banaka prilikom procene kreditnog rizika nego o univerzalnom i unifikovanom postupku. Naravno, sve ovo važi ne samo u toku inicijalnog odobravanja kredita nego i prilikom njegovog obnavljanja ili promene bitinih uslova korišćenja. Pravno lice koje je u postupuku procene njegovog kreditnog zahteva od strane banke, uglavnom može da očekuje sledeće najosnovnije aktivnosti i postupke banke:

  • ocenu vlasničke i organizacione strukture, relacije sa drugim pravnim licima, postojećih odnosa sa bankama i kreditne istorije iz prethodnog perioda;
  • finansijsku analizu višegodišnjih kompletnih finansijskih izveštaja sa ciljem procene njegovog finansijskog stanja putem vremenskih analiza volumena, strukture, sadržine pojedinačnih pozicija i odgovarajućih racija;
  • procenu otplatnog kapaciteta pravnog lica imajući u vidu: rezultate izvršene finansijske analize, elemente kreditnog zahteva, namene kredita, delatnosti tražioca kredita, njegovu tržišnu poziciju i poslovno okruženje;
  • procenu tzv. soft performansi (koje se uglavnom ocenjuju opisno a ne kvantitativno): upravljačke i rukovodeće strukture, tržišne reputacije, poslovne istorije, organizacione i kadrovske strukture, tehničkog i tehnološkog nivoa, osnovnih proizvoda i usluga, poslovnog modela, stepenu izloženosti tržišnim rizicima, konkurentnosti, tržišne pozicije, specifičnosti i faze poslovnog ciklusa i sl.;
  • ocenu ukupnog kreditnog rejtinga tražioca kredita izvedenu na osnovu svih prethodno navedenih elemenata
  • ocenu ponuđenih sredstava obezbeđenja i kolaterala: njihov karakter, upotrebljivost, tržišnu i likvidacionu vrednost, utrživost, pravnu zasnovanost i raspoloživost.

Nakon sprovođenja navedenih aktivnosti koje su osnovne za procenu kreditnog rizika (što svakako ne iskuljučuje različite specifične analize u svakom konkretnom slučaju) banke zauzimaju inicijalni stav u vezi sa osnovanošću kreditnog zahteva. Ako je taj inicijalni stav pozitivan, imajući u vidu da su rizici uvek prisutni banka nastoji da uočene rizike umanji, limitira i stavi pod kontrolu. U toku tog procesa banka prikuplja dodatne informacije od klijenta i sačinjava predlog okvira na osnovu koga bi mogla pozitivno odgovoriti na kreditni zahtev. Sastavni elementi tih aktivnosti se sastoje u sledećem:

  • prilagođavanju uslova kredita u cilju usaglašavanja sa procenjenim kreditnim rizikom u pravcu promene: ročnosti, načina otplate, cene, načina korišćenja, namenske kontrole korišćenja i sl.;
  • uspostavljanja pratećih zahteva (sporazumnih uslova) za korišćenje i praćenje kredita tj. precizno defiisanih ugovornih obaveza koje moraju biti ispunjene da bi se kredit realizovao i koristio u skladu sa inicijalno odobrenim uslovima, i u slučaju čijeg nepoštovanja banka zadržava pravo da promeni bitne elemente ili čak zahteva prevremenu otplatu kredita;
  • sagledavanjem i komuniciranje dodatnih sredstava obezbeđenja po kreditu bilo od strane podnosioca kreditnog zahteva ili eventualnih drugih pravnih/fizičkih lica koja su spremna da podrže kreditni zahtev.

Navedeni elementi mogu biti predmet pregovora u cilju približavanja stavova obe strane. Oni mogu ali ne moraju rezultirati konačnom realizacijom kredita. Banke u nekim slučajevima mogu činiti i druge specifične aktivnosti sa sa istim ciljem ali one ne predstavljaju pravilo. Tokom svake od prethodnih faza procene, u slučaju značajnih uočenih rizika, banke mogu negativno odgovoriti na kreditni zathev i time se procena kreditnog rizika završava. U normalnim posovnim okolnostima, pozicija banke je pre svega okrenuta prema mogućnosti realizacije posla i pronalaženju puta prema prihvatljivim uslovima za obe strane ako je to moguće.

Suština ove relativno uprošćene retrospektive aktivnosti banaka u postupku procene kreditnog rizika je da se omogući pravnim licima da bolje razumeju ceo proces koji je u praksi dosta složen i dugotrajan. Na kraju, verujemo da najveću korist od poznavanja metodologije rada banaka prilikom odobravanja kredita pravna lica mogu da imaju ako je konsultuju prilikom donošenja svojih redovnih poslovnih odluka jer na taj način mogu značajno unaprediti svoj kreditni potencijal, obezbediti veću kreditnu podršku i znatno bolje kreditne uslove.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

10 − four =